Slike sećanja Alise Salopek: Njutnov zakon

Vozovi me podsećaju na školske dane. Na ona "lenja" ustajanja u rana hladna jutra, hod do seoske stanice, na hladne čekaonice i vagone bez grejanja i put do Sombora. Ali me podsećaju i na ona "topla" sedenja na ispisanim i poderanim sedištima (u kojima smo i mi svoja imena upisali), na ona "klackanja" i "ljuljanja" - kako smo zvali putovanja starim šinobusima, put njihov po sporim i zarđalim prugama.

I kad bi mašina naglo zastala, naglo usporila, ukočila,  mi bismo krenuli napred, a kad bi najednom krenula, "brzim hodom" vođena rukom mašinovođe, krenuli bismo uznazad po poznatom zakonu fizike. Uvek smo se tome smejali, tome - kako smo taj zakon fizike upamtili po kretanju i zaustavljanju našeg šinobusa ili voza.

Nedavno čekanje voza na klupi u čekaonici somborske železničke stanice, vratilo me u neke davne srednjoškolske dane.
I onda je došla ta pomisao, da se kroz sve ove godine, na toj stanici ništa promenilo nije, osim nas.