Slike sećanja Alise Salopek: Taker

Vrteći se po internetu i Youtube-u opet sam "naletela" na pesmu za Takera... Dobro, pesma se ne zove tako, tako je ja zovem.
Svako ko je poznavao Takera, zna zašto me ta pesma dirne i naježi svaki put, i zašto neki čudni osećaj preplavi moje telo, slušajući je, naročito onaj monolog – "deo koji se govori, a nisu reči pesme".

I dok ga se mnogi Somborci, i ne samo Somborci, već i šire, naročito oni koji su svirali bubnjeve i gitare, ili koji su bili redovni gosti rok i heavy svirki u ono vreme s kraja 80-tih i početkom 90-tih godina, sećaju upravo po tim svirkama i kako je na neki poseban način svirao bubnjeve, drugi ga pamte iz parka, kako sedi na travi i na gitari svira pesmu "Slepac", baš tu koju sad slušam, ja Takera pamtim po nekim mojim drugim sećanjima.

Nisam svirala bubnjeve, i ne mogu reći kakav je bio učitelj u tome, kao što se hvale moji prijatelji da su kod najboljeg bubnjara naučili zanat, niti sam sluhista da mogu reći da li je dobro i tačno na gitari tih dana u parku "skidao" pesmu "Slepac" ili da li su mu na svirkama i koncertima palice pogodile tu tanku nit koja razdvaja savršeno uvežbano i ono rođeno za muziku, kao što to govore muzičari ili oni koji su ga lično poznavali i njegovi prijatelji.

Taker je za mene bio neko ko je svakog dana bio na "glavnjaku" ispred "robnjaka" sa svojom tezgom, koja je u "inventaru" imala jedan stolić na rasklapanje i gomilu kojekakvih "džidža-midža" sitnica na njemu. On je bio neko ko mi je svakog dana upućivao pozdrav i osmeh, iako i nije znao ko sam. Osim, što je po mom oblačenju video da smo u istom "fazonu". Bio je više od tog dugokosog uličnog prodavca sa "džidža-midžama"! Neko ko je uvek imao zgodne šale i dosetke o sasvim običnom danu, o prolaznicima i prolaznostima. Neko ko je tim šalama umeo da "popravi loš dan" ili da razbije monotoniju svakodnevnog prolaženja "glavnjakom" iz škole prema železničkoj stanici. U tom hodanju, naročito s proleća pa do raspusta, svakog dana sretala sam ga ispred "robnjaka", nekad bih mu samo mahnula, u prolazu ga pozdravila, nekad bih zastala, saslušala koju priču-dve, zavisi od vremena i da li sam žurila na voz ili ne.

Moja srednjoškolska putovanja u Sombor, lepota vremena i draž odrastanja koju to vreme nosi, možda bi bila sasvim drugačija da nisam poznavala njega – Takera.
Bog da mu dušu prosti!