Slike sećanja Alise Salopek: Jendeci

Slike moje ulice u letnja predvečerja opet lebdi pred mojim očima. Prašnjava seoska ulica, drvored ispred kuća i kuće u nizu i sa jedne i sa druge strane. A ispred svake kuće, do puta kanal - jendek, kako se kod nas u selu kaže, za skupljanje vode i kiše, a mi smo taj kanal najviše koristili za igru. Naravno, kad ne bi bilo vode u njemu. Mada, priznajem, privlačio nas je i kad je bio pun vode. Tada bismo bosim nogama trčali po njemu, gacali, bacali se i valjali u blatu. A kad je bio suv, dovlačili bismo u njega razne igračke.
Mi devojčice lutke i sudiće za kuhinjice i kolače od blata, dečaci razne bagere i alat koji su ko zna kad od očeva sakrili i uzeli. Tim alatom kopali su rupe, u njih ređali autiće, kamenčiće, stari novac, ili ko zna šta već, dok smo mi devojčice sedele na ćebadima i presvlačile svoje lutkice.

Bože, kako mi sad te slike detinjstva drage izgledaju, kako lebde pred očima i kako i sad, godinama posle toga, kad ti kanali sada bez nas u njima imaju neku sasvim drugu svrhu i ulogu, zjape prazni i čekaju neke druge klince. Kako i sad osećam miris seoske ulice u letnja predvečerja, miris prašine koja se digne za svakim prođenim kolima, kako se zalepi u nozdrve, da je, evo i sad osetim.