Slike sećanja Alise Salopek: Janja

Kod nas u selu je bila jedna žena po imenu Janja. Bila je bolesna. "Skrenula pameću" - kako smo od odraslih tada čuli. Uvek je pričala sama sa sobom, lutala ulicama, ko zna gde - uvek negde žureći, kao da ima nekog posla i da je neko čeka.

Svakog u selu ona je znala, kao i svaki najnoviji trač, svaki događaj, ko se ženio, ko je umro, ko se selio, ko razvodio, koja je žena s kojim čovekom iza plota bila i ko je koga pokrao. Sve je ona prva saznala.

Ali ono po čemu ću ja Janju pamtiti jesu naša dečja zadirkivanja kad bi ona prolazila. Uvek smo joj dobacivali, zapitkivali je i pomalo vređali. Izdaleka, naravno. A kad bi došla bliže, brzo smo spas nalazili iza kapije, jer smo je se bojali.

Najčešće smo je zapitkivali: "Janjo, Janjo, koliko ima sati?"

A ona je na ruci nosila samo plastični, dečiji sat sa vašara.

I uvek, ama baš svakog puta na to pitanje odgovarala je istom rečenicom: "Kupi sebi sat!"

Eto, to je slika po kojoj ću pamtiti tu ženu Janju iz našeg sela. Bog da joj dušu prosti!