Slike sećanja Alise Salopek: Kukuruz, suncokret, s čvarcima i kobasice

S jeseni smo tako, mi osnovci (u vreme kad smo to bili), svake godine, organizovano sa školom išli u sakupljanje kukuruza na sonćanskim njivama. Svako od nas je trebalo da ponese po jedan džak u koji će skupljati kukuruz i naravno svako sebi doručak.

Jutrom bi nas do tih njiva odvezli traktorima ili autobusom, zauzeli bismo svoje redove, i lagano, još uvek pospani i promrzli, saginjali smo se za klipove kukuruza koji su ostajali za prođenim kombajnom. Što to da ostane na njivi kad mogu doći školarci i pokupiti, a zauzvrat, škola je za taj (naš) rad dobijala naknade za školske potrebe.

Naravno da nam tada, jutarnje ustajanje i hodanje s jednog kraja njive na drugi, dok za sobom vučeš džak sa kukuruzima i saginješ se za svaki kukuruz koji vidiš u svom redu, nije nimalo prijalo, jer su se prsti smrzavali a uši tresle od hladnog vetra, i jedva smo čekali da prvo dođe vreme doručka a zatim i da se završi taj dan i da krenemo kući.

Mnogo je bilo bolje kad smo išli u sakupljanje suncokreta - i lakši je, a mogao se koji i poneti kući, pa ga ispečeš i u slast "poljuskaš". Onako slasno, znajući da si ga (na neki način) zaradio svojim rukama.

Eh, kad se setim tih "jesenjih odlazaka na njive", uvek me sećanja odvedu u jedno takvo jutro, kad smo pre ulaska u autobus, u isti ranac stavili svoj doručak sestra i ja, i jedan naš drug od preko puta. Goran je svoj doručak poneo u vrećici u kojoj je bila neka plastična činija, pa da se ne "zaturi" negde, stavio je to u naš ranac. Mi smo kupile pogačice sa čvarcima kod "Kule" pekara, velike kao dve naše šake, a tako tople i meke.

Kako je Goran ranije završio svoj red, pre nas je i počeo doručak, a kad smo sestra i ja došle do ranca da uzmemo pogačice s čvarcima, kojima smo se tako radovale, jer smo bile baš ogladnile, njih u rancu nije bilo! Samo prazna vrećica. Ni "P" od Kulinih pogačica sa čvarcima. Ali tu je bila i ona plastična činija sa Goranovim doručkom. Onako gladne, otvorile smo je, pogledale unutra, a miris sveže pečenih domaćih kobasica i slanine u pola vekne hleba, hladan vetar je ošinuo ispred našeg nosa. I creva su odmah zakrčala.
 
"Greškom sam pojeo vaš doručak." – pravdao se Goran.

"Zar nisi video da su bile dve pogačice, kako nisi posumnjao nešto." - rekla sam.

"Jesam." –  rekao je on i nastavio - "Bilo mi je sumnjivo pa sam se pitao kad je majka uspela tako rano da napravi "s čvarcima", da su još uvek bile tople? Uzmite vi moj doručak."

Ne znam da li je glad tad prevladala, ili su te domaće kobasice bile toliko ukusne, uglavnom u plastičnoj činiji nije ništa više ostalo. Osim ovog sećanja.