Slike sećanja Alise Salopek: Sisvete

Ovih dana "fejs" je bio preplavljen slikama "helovina", izrezbarenim bundevama i ljudi, pa i dece, u maskama veštica! "Proslavljala" se Noć veštica! Šta tu ima da se proslavlja? Sve veći uticaj Zapada, a da deca zapravo i ne znaju zašto na sebe stavljaju te maske i zvone ljudima na vrata očekujući bombone?

Prvi novembar je, po katoličkom kalendaru Dan mrtvih (ili "Sisvete"), a ove godine se poklopilo da su tog dana bile i pravoslavne Zadušnice. Dan kad se obilaze groblja, pale sveće i dan kad se sećamo milih nam pokojnika.
 
Od kad sežu moja sećanja, uvek smo uveče tog 1. novembra, odlazili na groblje i palili sveće za baku i deku, umrle komšije i prijatelje. Dan-dva pre toga, majka je odlazila na groblje da očisti od trave grob bake i deke i da odnese cveće.
Sonćansko groblje je te prve novembarske večeri svetlelo od upaljenih sveća, da je, činilo mi se tada, mogla ta svetlost da se vidi i iz aviona.
Mnoga deca su na groblje nosila kandila, od izrezbarenih bundeva, s upaljenim svećama u njima. Sestra i ja nikada nismo imale to kandilo. Možda sam, kao dete malo i zavidela svojim drugovima, koje sam tada sretala na putu do groblja, što oni imaju kandilo a ja ne.

Ne znajući tada razliku na dve hrišćanske vere, želela sam često da je i nama tata napravio bar jedno. Bar nekad! Onda bih sutradan u školi i ja mogla da pričam o svom kandilu!
A ja sam jedne godine, sutradan u školi, prepričavala kako je moja sestra, možda je tada imala 7 ili 8 godina, nagnuvši se da zapali još jednu sveću na grob baki i dedi, i ne videvši kako gori sveća pored nje, umalo zapalila celu bundicu.

Niko od nas nije video vatru koja je počela da se širi, a sestra je tada rekla: "Je l’ osećate da nešto gori?" Baš smo bili smešni, kad smo, tek na tu njenu konstataciju, videli da to ustvari ona "gori", i kad smo pojurili do nje ko će pre tu vatru da ugasi. Vatru je mama ugasila, "zvocajući" sestri zašto ne pazi! Na to veče na groblju, cele te zime, sećao nas je trag oprljenog krzna, jer nije bilo novca da se sestri kupi nova bundica.

"Sisvete" iz tih godina detinjstva sećaju me i na sneg, koji je nekako uvek pao pre tog dana, tako da smo do groblja uvek išli po snegu. Sećaju me i na majčine i očeve prepirke, jer je otac redovno pre odlaska na groblje prao kosu i sa tako, da kažem "mokrom glavom", išao napolje.

"Neće te roditelji videti da li ti je kosa prljava ili ne, a uz to se još možeš i razboleti ako takav izađeš na vetar!" – govorila mu je majka svaki put.
 
"Pa, ne mogu sa prljavom kosom "u selo"!" – odgovarao je on, vadeći se na to da ipak izlaze među ljude i šta ako se sretnu sa nekim poznatim, šta će ljudi reći kad vide da mu je kosa od cementa i peska sa posla.

"Nije to zbog mrtvih roditelja, njima je i onako svejedno." – nastavljao je tata - "njima je drago da ih obilazimo bilo prljavi ili čisti!"

"Samo neka ide sa mokrom kosom, a posle će danima da mi kuka kako te boli glava." - rekla bi majka.

Jeste, sretali smo mnogo ljudi te večeri na putu do groblja, tamo ili nazad. Mnoge prijatelje, poznanike. Čini mi se da je tad celo selo bilo na ulicama, na groblju ili oko njega! Ne sećam se da je neko primetio da tata imao sveže opranu kosu tih večeri, ali znam da je babi i dedi svakako bilo drago što smo ih obišli i setili ih se. Što smo im zapalili sveću i sećali se dana kad su bili sa nama.
Ne sećam se ni jedne "Noći veštica" od večeri pre "Sisvetih", nikakvih maski ni oblačenja dece u veštice, duhove ili ko zna kakvih bojenja lica u vampirske boje i izgled. Te slike sam viđala samo u filmovima strave i užasa.

Dođe mi da se zapitam: da li smo mi stvarno tako blizu toj Americi i Zapadu, da potiskujemo i zaboravljamo svoje?!