Slike sećanja Alise Salopek: Puding

Znate onaj osećaj: prolazite pored izloga, svakog dana, najmanje dva puta dnevno, i svakog puta "bacite" pogled na ono što je s one strane stakla, željno gledate u to, pa u cenu na njemu, pomislite na tren kako bi bilo dobro imati "to", probati "to", zamišljate čak i sebe kako u rukama "to" držite, obuzme vas neopisivi osećaj sreće... I tako svakog puta kad kraj tog izloga prolazite... A znate da je "to" tako nedostupno.

Poznat osećaj. U Somboru je postojala poslastičarnica "Dubrava", čula sam da je i sad tamo, ali u ono moje srednjoškolsko vreme, bila je najpoznatija i najbolja, najposećenija i na najboljem mestu, jer nam je uvek bila usput, pa kad god smo imali manje časova, do polaska voza, vreme smo provodili u njoj. Uz kafu. Retko šta drugo. Najjeftinija varijanta.
Sestra i ja smo, svakodnevno prolazeći kraj "Dubrave", gledale u izlog i u poslastice u njemu. Bilo je tu svakojakih privlačnih kolača, i bojama, veličinom i izgledom ko zna kojekakvih sve drugih djakonija, ali je nama pogled uvek zastajao na visoke čaše sa sadržajem u njima u svim duginim i neduginim bojama, onako po palac debelom sadržaju jedne boje pa na njemu druga, treća, sve u raznim nijansama do vrha, gde je bio šlag sa štapićem rol-keksa i čokolade. Da li možete da zamislite? I ja sam od jeseni, preko cele zime i proleća te boje samo zamišljala i posmatrala, usput, prolazeći kraj "Dubrave". Cena za tu poslasticu bila je prevelika za moj džeparac, i za moj i sestrin zajedno, ako bismo se udružile i podelile bar jednu čašu. Ili da ostanemo gladne u školi celu nedelju ili - "Dubrava".

Odlučile smo se na štednju. Svakog dana, tokom proleća, od džeparca i užine ostavljale smo, sa strane po 5 dinara. Kad više kad manje, zavisi da li smo tog dana utolile glad burekom sa sirom ili samo đevrekom ili kiflom. A uz to trebalo je kupovati i kasete, ploče, majice, karte za koncerte i svirke, izlaske...

Poslastica u izlogu "Dubrave" verno nas je čekala, mameći nas, svakog dana nekim drugim, ili drugačije raspoređenim bojama... Naše oči velike ko mesec. I koraci ispred tog izloga uvek usporeniji, laganiji, pogled od početka izloga pa do kraja, uprt samo u jednu čašu: onu visoku, s redovima šarenih boja i sa šlagom, rol-keksom i čokoladom na vrhu. Poslednjeg dana škole te školske godine, sestra i ja ušle smo u "Dubravu" i gotovo s vrata naručile "ono u visokim čašama" pokazujući prstom na staklo frižidera. Dve čaše, rekosmo srećno, platile od ušteđenog džeparca... Visoke čaše sa šarenim bojama i šlagom, rol-keksom i čokoladom na vrhu, bile su na stolu ispred nas. Kašikica u sadržaj, mali deo, onako samo prvo šlag pa polako redom, boja po boja, topio se u ustima. Dočekano!
I razočarenje! Ne znam da li to tako obično biva, kad se od prevelikog čekanja ne umeš radovati onom konačno i dočekanom. Ili je spoznaja, da je ta poslastica u visokim čašama u svim bojama zapravo običan puding, učinila da je razočaranje bilo još veće kad smo shvatile da smo bezveze bacile toliku lovu i da smo isto to kući mogle napraviti, mnogo veće količine za duplo manje novca.

Ustajući od stola gde smo sedele i krenuvši ka vratima, ugledale smo ispred izloga dve devojčice kako željno gledaju u taj isti izlog i prstima pokazuju na visoke čaše s poslasticom u njima.

"Bolje kupite karte za koncert "Elis Kupera", dolazi uskoro u Beograd, nego taj puding!" – rekla im je moja sestra dok smo izlazile iz "Dubrave".