Slike sećanja Alise Salopek: Svirači

U vreme kad sam ja išla u osnovnu školu (pa i posle u srednjoj), zimski raspust nije počinjao kao sad pred katolički Badnjak (za decu u Vojvodini), već sredinom januara. Za Božić se normalno, kad bi pao na radni dan, išlo u školu kao svakog drugog dana. Zato smo svi mi nestrpljivo čekali i radovali se novoj godini i tim danima bez škole, kad dva kad i četiri, ako bi praznici zahvatili vikend.

Da je vreme Božića znala sam po komšijskim okićenim jelkama i svetlucavim lampicama na njima, koje su se palile-gasile i sijale kroz prozore "prednjih" soba. Naravno, i po mirisima ribljih paprikaša koji su dopirali preko njihovih kapija za Badnje veče, ali i po "ciganskim" sviračima. Ti svirači su išli od kuće do kuće, bez obzira da li je neko slavio Božić ili ne, s pesmom su ulazili u dvorišta i već od hodnika započinjali sviranje i pevanje.

Bio je to pravi mali "orkestar" od violine, tamburice, begeša i harmonike, svirali su bez nota po "urođenom" talentu za sviranje. Često im se pevanje nije poklapalo sa muzikom, i verovatno su falširali samo tako, ali ko je to u toj "veseloj" noći to i primećivao.
Nisu tražili mnogo za pesmu-dve koliko bi otpevali. Pet dinara, deset ili po čašicu rakije.

"Mi ne slavimo sad Božić." – objašnjavala im je majka, pomalo ljuta što su samo tako upali u kuću.

"E, gospoja, ne znamo mi ko slavi a ko ne... Nego, reci koju da sviramo! A doći ćemo mi opet i u januaru! I za Novu godinu ćemo doći!" – govorio je cigo, započinjući novu pesmu.

"Neka, ne morate... Eto, sad ste bili!"

Naravno da su dolazili i za Novu godinu i na pravoslavni Božić! Kao što je obećao!
Ne znam zašto majka nije volela kad su nam ti svirači ulazili u kuću, ali eto: ti prošli Božići i novogodišnje noći nikad nisu prolazili bez njih.