Slike sećanja Alise Salopek: Nastavnik Milijaš

Nedavno sam sa majkom i sestrom prolazila somborskim "glavnjakom". I dok smo gledale u promene, koje su nastale tokom našeg izbivanja iz tog grada, naletele smo na nastavnika Milijaša. Išao je sam, gurajući biciklo.

"Dobar dan, nastavniče!" – javila mu se prvo sestra a zatim i nas dve.

Nastavnik je koji tren zaćutao, otpozdravio, pa opet na tren zaćutao. Kao da je prebirao po sećanjima ko smo. Onda je pogledao u našu majku i setio nas se. Mi smo se promenile, rekao nam je, ali majku je zapamtio.

Naravno da smo se promenile. Tolike su godine prošle. Davno je bio period osnovne škole. Sada je i on u penziji. Fizičko je u sonćanskoj osnovnoj školi predavao uglavnom samo dečacima, i verovatno se nas devojčica manje seća.

"Je l' se sećate..." - počela je moja sestra, - "Kad sam jednom na času fizičkog pala i polomila ruku? Plakala sam od bolova, a niko se od drugova nije snašao kako da mi pomogne, vi ste me uzeli i odneli u ambulantu."

"Ne sećam se." – rekao je nastavnik.

"Ali ja se sećam!" – odgovorila je sestra, - "To se ne zaboravlja!"

Videh kako su mu oči zasijale. Onim sjajem koji sam često viđala u očima starijih profesora, punih životnog iskustva, kad od svojih učenika čuju da ih po nečemu pamte.

"Drago mi je da to čujem." – govorio je, i nastavljao da se izvinjava što se tog događaja ne seća.

Još nekoliko minuta stajasmo na "glavnjaku" sa njim u priči gde smo, koga imamo i kuda nas je životni put odveo. Potom je rekao da mu je drago što nas je video i da mu je srce puno, znajući da ga se učenici još uvek sećaju. Rastali smo se uz reči da žuri na sahranu jednom starom prijatelju.

"Ja sad idem njima, a valjda će neko i meni doći." – rekao je.

Onaj sjaj u njegovim očima postao je još sjajniji. Još suzniji.