Slike sećanja Alise Salopek: (Ne)poznati pisac

Kada me neko upita kad sam počela sa pisanjem, obično kažem: "Bilo je to još u vreme osnovne škole". Moji tekstovi su objavljivani u "Glasu komune". Žao mi je što ni jedan svoj tekst nemam sačuvan, a čuvam gomilu tuđih iz istih novina.

Prvu "slast" slave za napisanu priču, okusila sam kad je moj sastav sa časa srpsko-hrvatskog jezika u osmom razredu, nastavnica Jančić poslala na konkurs priča o Ivanu Goranu Kovačiću u konkurenciji osnovnih škola u tadašnjoj Jugoslaviji koje nose ime ovog pesnika. Moj sastav pod naslovom: "Trideset godina" osvojio je prvo mesto! Po nagradu u Lukovdol, rodno mesto pesnika Kovačića, koje se nalazi u Hrvatskoj, nisam otišla, jer je trebalo sama da finansiram put. Ne znam ni da li su mi, možda, nagradu poslali poštom, ona do mene nikad nije stigla.    
Dobila sam utešnu nagradu - svoj rad sam za Dan škole, koji je na dan rođenja ovog pesnika, pročitala na "razglasu" škole, tako da je cela škola čula kako i šta sam pisala. Posle toga, ni jedan svoj rad nisam čitala preko "razglasa".

Nastavila sam da pišem samo za sebe. Čak je i mali broj ljudi znalo da pišem. Tokom srednje škole, većina mojih sastava nije bila ocenjena, jer profesor "Krivi" nije razumeo šta sam tu htela da kažem. Sećam se da sam čak dobila i dva "keca" na pismenim zadacima. Kad sam po objavljivanju svog romana, odnela primerak knjige bivšem profesoru srpsko-hrvatskog jezika, podsetila sam ga na te "kečeve".

"Da nije bilo tih jedinica, ne bi sad bilo ni ove knjige!" – rekao mi je.

Eh, pa sad mi nije ni krivo zbog tih "kečeva".
Pojavom interneta, "proširila" su se mesta gde se mogu naći moji tekstovi. Objavila sam prvu knjigu, koju godinu kasnije i drugu. Moje tekstove čitali su i drugi. Više nisam pisala samo za sebe i školske sastave.
Godinama kasnije, posle završenog seminara novinarstva, moji tekstovi su se našli u lokalnim medijima.
Tako se krug čitalaca još proširio. Pomalo sam promenila i stil pisanja. Sve u skladu sa vremenom i "željama" čitalaca.
U rukopisu stoje još četiri knjige. Za sada ih niko ne čita. Ah, da... Čitaju one "čike" i "tete" iz izdavačkih kuća. U odgovoru mi kažu da su pročitali rukopise, da obećavaju, da žele da objave, neki su čak rekli da bi se po mojim knjigama mogao napraviti i dobar film, ali... To gorko "ali"! Sama treba da platim troškove štampanja, sve drugo će izdavač. Koje drugo?

Izdavačke kuće zbog krize ne žele da snose troškove objavljivanja knjiga nepoznatih pisaca. Tresnulo me po ko zna koji put. Nemam tih sredstava i molim dobre ljude "da udele koji dinar". Udeljuju, ali polako. Misle - nije hitno, nije o glavu, nije za ne daj Bože.

A možda, da sam onomad otišla u onaj Lukovdol...