Slike sećanja Alise Salopek: Jela

Verovatno je mnoge, one slučajne prolaznike, ili one koji su se u Sonti našli u večeri i noći u subotu koja je za nama, a nisu Sonćani i ne znaju za taj seoski običaj, iznenadila pojava ljudi obučenih u belo, odnosno s plahtama preko glave kako šetaju selom s kandžijama iliti bičem u ruci. I ne samo da šetaju ulicama, već trče za decom, koja ih zadirkuju i gađaju kokicama ili pokvarenim jajima.
 
Ovaj običaj, koji se zove "Jela" održava se svake godine u subotnjoj noći nedelju dana pre katoličkog uskrsa, odnosno na "Cvitnu subotu", kako se u selu kaže.
Sonćani znaju da su te osobe u belom "Jele". I znaju da "Jele" neće na odrasle bičem ili kakvim prutom, štapom, lancima ili šta su već ponele, već samo na decu koja im prkose i pevaju pesmicu, koja ide, čini mi se ovako (ipak sam davno bila dete, u sećanju mi je ostao samo jedan stih te pesme): "O, Jelo, Jelo! Spale gaće sa krmače! O Jelo, Jelo!" I ta pesma se čula sa svih krajeva sela, kao i dečja cika, vriska i galama, kad bi ih "Jele" stigle... Jaoj onom kog bi "Jele" dohvatile.

Još uvek mi pred očima stoji slika kad smo sestra i ja stajale na ulici pred kućom, s kesom kokica, i čekale "Jele". Nismo smele da idemo u neke druge ulice, jer je mama rekla da su "Jele" opasne i da možemo biti samo pred kapijom i kad naiđu "Jele" da se možemo brzo skloniti!

"Eno Jele!" – uplašeno rekoh sestri. – "Bež'mo unutra!"

"Ma gde? Te su daleko... Vidiš da su tek kod "Veterinara"! Možda i neće ovamo." – hrabrila je sestra i mene i sebe!

A stvarno su bile tri "Jele" na ćošku kod "Veterinara".

"Hajde da im pevamo da dođu! O, Jeloooo!" – počela je sestra da doziva "Jele" – "Spale gaće sa krmače, o Jeloooo!" – nastavljala je da peva.
 
Stvarno "Jele" krenuše prema nama. A meni srce sve jače počelo da udara!

"Šta ćemo kad dođu bliže? ’Ajde, idemo unutra!" – uplašeno sam je molila da se sklonimo, jer sam videla da su te "Jele" baš opasno izgledale sa onim lancima i kandžijama u rukama. A još su nam bile sve bliže.
 
"Ooo, Jeloooo!" – sestra nije prestala da prkosi "Jelama".
 
Onda je u jednom momentu samo rekla: "Brzo, beži u dvorište, evo Jele!" – i ja potrčah za njom koliko me noge nose. Nisam stigla ni da vidim gde je ta "Jela". One tri i nisu bile tako blizu da bi sestra tako pojurila sa puta u dvorište.

"Evo je tu, ide od baba Martine kuće, sad je do Kozonjine. Čuješ joj korake?!" – govorila je zadihano zatvarajući kapiju.

Od svog i njenog ubrzanog disanja nisam ništa čula. Osim udarca kandžije po kapiji.

"Jela" je ošinula po našoj kapiji i otišla dalje. Kako bi tek nas, da je sestra kojim slučajem samo minut kasnije videla "Jelu" kako se šunja "ispod prozora", a ne ide putem kao one tri. Te tri "Jele" smo ispratili gledajući ih preko kapije na koju smo se popele. Ćutke. Ni sestra im više nije pevala pesmicu niti im prkosila.