Slike sećanja Alise Salopek: Ljubičica

Obično smo, ovako s početka proleća, mi devojčice išle po selu da beremo ljubičice. Sa drugaricom sam jednog dana ušla na groblje, jer smo videle, kako ih je tu, odmah do ulaza, u travi, bilo tako mnogo. (Danas je taj prostor, popunjen novim grobnim mestima)

"Gde si ubrala toliko mnogo ljubičica?" – pitala me majka.

"Išla sam sa drugaricom." - odgovorih joj. "Ona mi je pokazala gde je cela livada prekrivena ovim cvećem! Ima ih koliko hoćeš."

"Pa gde ste vi to išle? I kakva livada?" – bila je radoznala majka.

"Na groblju."

"Šta na groblju? Znaš da ne smeš da bereš cveće na groblju... I još si to donela kući! Jao!"

"Pa..." – počela sam da zamuckujem. "Ali, nismo uzimale cveće tamo gde su grobovi... Već sa jedne livade, koja je sva "lilava" od ovog cveća."

Kad sam joj bolje objasnila na kojoj livadi smo ubrale ljubičice, rekla je prvo samo "Nije to livada!", a glas joj je zazvučao ljutito. Onda je počela priču, koju je, kako mi je rekla,  toliko puta slušala od drugih žena iz sela, a koja se meni tada, detetu od sedam-osam godina, toliko urezala u sećanje da mi i sada odzvanja u glavi kad prolazim stazom po groblju i gledam u grobove i spomenike koji su tamo, na toj "livadi".
Naime, po tim pričama, ne znam da li je istina, verovatno to istorija sela bolje zna, na tom mestu, koje sam ja nazvala "livadom", bacani su u zemlju po cele porodice umrlih od kuge koja je nekad davno odnela pola sela, i da još mnogo godina mora da prođe kako bi se tu smelo kopati, da kuga ponovo ne bi izbila.
Zato tu nije bilo ni spomenika ni nekog obeležja da je tu neko sahranjen.
Samo trava i ljubičice.
Ljubičice koje smo se mi deca drznula da beremo, hodajući po tom mestu.
Brže-bolje sam opet otišla do groblja, i onaj ubran buketić tog cveća vratila na "livadu", tamo gde mu je i mesto. Njima, koji godinama tamo leže, bez ikakvog obeležja.