Slike sećanja Alisa Salopek: Deda Stole

Mnogo puta sam već govorila da sam detinjstvo provela kod bake i dede. Ta Vojvođanska, gde su oni živeli, a i druge ulice oko "Jezera" u Miletiću (Srpskom) ostaju u mom sećanju kao "ulice mog detinjstva". Svaki put kad me slike sećanja vrate u te dane, na mom licu se pojavi blagi osmeh mira, radosti i neizmerne ljubavi prema svemu što me za to selo vezivalo, oduvek.  
 
Dedu su njegovi prijatelji i komšije zvali "Erbejac". Nikada nisam saznala zašto, ali sam u glasovima tih ljudi, kad bi mu se obraćali sa tim "Erbejac", osećala neki podrugljiv ton i podsmeh. Baba ga je zvala "Coće". Od milošte. Sestra i ja jednostavno: deda, deki, deda Stole.
 
Iz tog perioda života u Miletiću, imam jako malo slika sećanja sa njim. Uglavnom je baba vodila brigu o sestri i meni. Ona je bila ta koja nas je uspavljivala, budila, oblačila, hranila, vodila u šetnju, u baštu, učila radu i poštenju, brinula o nama kad smo bile bolesne i na stopala stavljala "kese sa hlebom namazanih mašću" da taj hleb izvuče temperaturu. Ne znam da li je to neki narodni lek, ali je u svakom slučaju pomagao, jer nismo mogle da ustajemo i hodamo, pa je tako i bolest brže prolazila.
Dedu smo retko viđale. Uglavnom je sa posla dolazio kasno, vidno umoran, prljav od maltera i kreča, često pod dejstvom alkohola, te ga je baba brzo smeštala u krevet, "da ne plaši decu", kako je govorila.

- "Kad danas deda dolazi sa posla?" – sećam se da sam jednom pitala baku.
 
- "Uskoro!" – rekla je. - "Za pola sata, autobusom!"

- "Onda idem da ga čekam!" – radosno sam uzviknula.

- "Na stanicu? Nemoj ni slučajno! To je daleko!"

- "Neću na stanicu! Samo tu na ćošku kod Kosovkine kuće!" – rekla sam baki i u brzini istrčala na ulicu, kao da ću zakasniti i da će deda doći bez mene. A do ćoška nije bilo ni pola minute hoda.

I ja sam sedela na tom ćošku i čekala. Čekala svog dedu. Gledala sam pravo prema bioskopu i čini mi se da sam mogla da vidim svakog ko je stazom "ispod prozora" prolazio skroz do glavnog puta, iako pogled ne može do tamo da dosegne zbog te duge "Bratstva i jedinstva" ulice.
I onda sam ga ugledala. Išao je od bioskopa tom dugom ulicom "ispod prozora" prema meni. Učinilo mi se da sam (iz te daljine) videla da je i on mene primetio kako sedim pred Kosovkinom kućom, i kako ga čekam.
Ustala sam i potrčala prema njemu.
U starim, iscepanim bakinim papučama. Meni prevelikim.
Noga mi se izvrnula u njima i pala sam. Samo nekoliko metara dalje od Kosovkine kuće, ispred kuće sa zelenom ogradom. Ispred kuće gde je ceo red šljiva, koje smo zvali "džanje" i kojih je bilo s početka leta milina brati, da ne kažem krasti.

Pala sam i "poderala" kolena. Nisam plakala. Suze su ostale negde u grlu. Zato se bakina papuča još više pocepala, do kraja. Vratila sam se kući bosa. Pred kapijom sam sačekala dedu, sedeći i duvajući u ogrebotine na kolenima.
Dedi nikad nisam rekla da sam ga čekala na ćošku, da sam videla kako ide od glavnog puta, da sam potrčala prema njemu. Niti da sam pala. Pretpostavljala sam da me od daljine puta, umora i razgranatih krošnji šljiva celom dužinom te duge ulice nije ni primetio.

Niti sam kao dete mogla da prepoznam i pročitam u njegovom glasu zašto me često zapitkivao "gde sam izubijala kolena", i zašto me tog dana, po povratku sa posla i dolasku do kapije, uzeo u naručje, čvrsto zagrlio i rekao da me voli.