Buba u uhu: Antivirus za Trojance

Moram da priznam da imam najbolje prijatelje na svetu. Svesna sam toga i ponosim se time. Vi ste moja deca (i muž). Pre nekoliko blogova sam pisala o pismu, i o izumiranju te sreće. U međuvremenu sam dobila, ne jedno, nego dva. Posle sigurno 20 godina. Srce mi se istopilo. Uvek dobijem pažnju od ljudi od kojih ne očekujem. Volim ljude. Ja sam klasiker, bila i biću. Vino, Dostojevski, zadimljene prostorije, traženje smisla života do zore. U ovom modernom svetu ne umem više ni da se ponašam, kamoli da se muvam sa nekim. Da smo u carskoj Rusiji znala bih da ću ga sresti na nekom balu, tetka bi mi "nabacila" princa, (i u carskoj Rusiji bih bila ova što menja pepeljare, karmu ne moš’ promeniti gde god da si). Ovako se lovamo po tagovima u kafanama. Ti razgovori sa prijateljima koji nemaju početka ni kraja, a slađi su od vina jesu moj vazduh. Apropo muža, i dalje mi svako jutro neki lik za dobro jutro pošalje sliku svog "ponosa". Kao ono, "dobro jutro". Prijatelju, sad ne znam šta prvo da uradim, zbunio si me skroz, da li zube da perem ili da se umijem? Da mu kažem koliko dugo nisam upražnjavala taj sport, otpao bi mu o’ma! P.S. Mama, izvini, znam da me nekad čitaš.

Imam novosti o mojoj čistačici TamilCi. Slavili 10. rođendan sinu prvencu, slavlje je koštalo 30000 franaka. Iznajmili su Lamborgini u Cirihu. Na 4 sata. To ide ovako, on se iznajmljuje po satu, sat otkucava kad kreneš iz Ciriha, logično je l’, znači, dok su došli u selo, sve zvanice se slikale u kolima, ruka na volanu, noga na gasu, taman su morali da ga vrate. Bilo je 400 ljudi. Ja ne znam gde su ti silni Tamilci? Osim nje, ne poznajem nikoga. A ne laže. Ok su narod, vredni, neupadljivi, malo uplašeni i zbunjeni, ali je*iga šta oni znaju o simbolici zeca uoči Uskrsa. Poklonim ja njoj zeca mog čokoladnog od pola metra (zagrlila sam ga i rekla, moraš da napustiš prostoriju, ne mogu da spavam pored pola kilograma najlepše bele čokolade bez prethodnog kursa o samokontroli ugljenih hidrata), kažem, neću da je uvredim pošto Krišna nema zeca i Rudolfa. Uzela ga, ne buni se na hrišćanstvo. Zato slave sve živo, gori nego mi. Ja sam za svoj 10. rođendan dobila pidžamu i čarape. Tada sam mislila da me mama mrzi.

Imam novu koleginicu na poslu. Mala mi spasila život kakva je ‘ladovina. Ja sam Lav. Kad se zabavljam, zabavljam se. Kad radim, radim. Ona? Špricer. Dolazi juče gost, vraća kašiku, kaže pala mu na pod, može li da dobije drugu? Viče ona njemu, "Štaaa? Pravilo 5 sekundi, nije to ništa". Oplakah. Treba takvih ljudi za svakodnevni balans.

Subotu uveče me gleda jedan gost, a super čovek, baš ga gotivim, poslednji džentlmen na planeti, ubeđena sam. Pita me: "Zašto se tako izdvajaš večeras? Da li si zaljubljena ili šminkom pokrivaš brige?" Ćutim. Brojim u sebi, 1 Misisipi, 2 Misisipija, 3 Misisipija... Ne znam šta da mu odgovorim, a retko kad sam bez odgovora. Ne volim što sam svaki dan na rendgenu. Shvatio je, srećom, ima ljudi koji razumeju tišine. Popio je vino, ostavio novac na stolu i na novčanici napisao, "svaka flaša ima dno, potroši me na ljubav". Iskreno, nisam baš razumela, mada mislim da je u tome i poenta. Tek kad pomisliš da nema smisla, tad sve dobije smisao. Pobogu, sve je moguće, sve. Pa sam tako i uradila. Potrošila na ljubav. Na knjigu. Ljubav za ljubav.
Juče sam bila da predam papire za vizu, bože dragiii tih pitanja, zaboravila sam gde sam došla. Nikad ne zaboravite, slučajnosti ne postoje.

– Koje ste veroispovesti? (za Islam su veći porezi zbog terorizma),
– Imate li psa? (imati kućnog ljubimca je pretpostavka da ste stabilni), hahaha, kakva zabluda,
– Da li ste obučeni za posao? (mislim se u sebi, bolje nego ti),
– Koliki vam je životni prostor? (neki ljudi su skloni depresijama u malim stanovima),
– Koliko hoćete da ostanete? (juče da sam otišla, ne bi mi teško palo),
– Koliko posto želite da radite? (really?),
– Ko vas je naučio jezik? (samouka sam, kao Dositej Obradović),
– Kad izađete iz lifta da li je vaš stan levo ili desno? (sve mogu da razumem ali ovo pitanje, ne. Nemam pojma koliko levo i desno utiču na dobijanje vize, ne razumem se u politiku).

Bilo je zabavno. Videćemo ko će da se smeje na kraju.

Gledala sam sinoć Anu Karenjinu. Volim Rusiju. Ima težinu. Moć. Dostojanstvo. Ne bih da ulazim u ljubavni trougao, zapamtila sam samo jedno: "Osećanja idu svakome na svoju savest". Jes vala. Zapečaćeno. Ali Ana što je drama queen, to Bog nije video. Ja bih to tukla na Karenjinovom mestu, jadan čovek, i ona mala ameba Vronski, pih. A Ljevine sirote niko neće ni danas, ko hoće dobrog koji će da voli bezuslovno? Jedan vikend se ne pojavi u kafani, ćao, adio!

Svi mi imamo u svom okruženju tog nekog na koga ne želimo da ličimo (luda tetka iz Nemačke, ujak alkoholičar sa sela, komšinica koja se nikad udavala nije), i tog nekog ko nas je oteo, a mi se emotivno vezali za njega, protiv svoje volje. Štokholmski sindrom. Često primetan u svakodnevnom životu.
Nema više tih ljubavi zbog kojih bi se vodili ratovi. Sad je levo i desno od lifta bitan podatak.

Jeste se vi ikada dali oteti? Je l’ bila pljačka velikih razmera? Ili vam je neko usput srce izdžepario na pijaci, pa ste umesto jabuka merili puls? Jeste ikada izuli najudobnije patike i krenuli bosi po kaldrmi? Ostavili posao sa strane i maštali o Njoj? O Njemu? Otključali sef sa emocijama i pustili ih van. Da dišu. Jer neko je nekome udisaj sam. Jeste li?