Buba u uhu: Još jedna kosidba na Rajcu bez mene

Nije da nemam tema za blog, ali izbegavam da se ponavljam. Kako god, zamoljena sam da napišem ovaj blog, i rado sam se odazvala molbi. Pre pola godine sam pozvana u svadbu, na koju sam čvrsto bila rešena da odem iz više razloga. Prvo: Čačak je prestonica srpskog bluda (kažu Čačani), drugo: propustila sam već toliko lepih događaja zbog smrdljivog zapada da mi je ovaj bio posebno bitan, i treće: bila sam rešena čak i eskort da platim kako bi sve izgledalo kako treba. Ono kao, ja gastarbajterka, tetka iz Švice, rent a car sa aerodroma, rent a iPhone 7 (ima, majke mi, 5 franaka po danu), rent a eskort koji će da se smeška, i govori na lošem srpskom kako sam ja žena njegovog života.

Međutim, kako se približio dan svadbe, ja shvatih da ne mogu da idem. Posao, vikend, klasika. Nemoguće! Kaže moj drug "udaće se ona i bez tebe". Što jes’, jes’, ali mi je nekako dozlogrdilo da izostajem iz svega što se dešava. Ne zbog dešavanja, nego zbog aktera. Zbog čega? Jer je vikend ili leto (konobari nemaju leto kad i ostali). Da se razumemo, nisam neki svadbaroš, i pošto su velike šanse da se neću udati računajte da ću vam sve babine i poklone naplatiti u drugom obliku. Nisam još smislila kako. Možda da mi sredite neki državni posao u Srbiji. U fazonu "Ja hoću život, bolji život", a zvali me pre par godina da predajem geografiju u školi. Ja se plašila da nisam dovoljno dobra. Sad bih predavala i matematiku iako sabiram na prste u trideset i prvoj godini. Ipak, nisam ni od ovih čiji su kućni ljubimci deca, ali koštate jebote. Te prvi zubići, krštenja, rođendani, pa nisam ja Anđelina Džoli da vas isfinansiram.

Ipak, Čačak volim, i besna sam. Jako. Moj nomadski život se ne tiče i ne dotiče nikoga, udaćeš se ti, lepa moja, stvarno i bez mene, ali razumem te. Za ove koji su i Srbiji i kojima je dobro, i za ove koji su po Garmišpartenkirhenima, citiram u daljem tekstu sve što ste mi vi slali. Nema potrebe za stilskim ulepšavanjem. Ako ništa drugo, najzanimljiviji smo narod na planeti celoj.

"Da sam umrla, svi biste se okupili", "Drugarica iz srednje završila psihologiju, živi u Parizu i radi kao konobarica", "Milica otišla u Ameriku, završila engleski, radi na pumpi benziskoj", "Ti (da, ja), govoriš 5 jezika, imaš dva fakulteta i konobarišeš", dalje, poruka iz Beograda, "Možda da se udam, za nekog baju iz tih krajeva :))) Dok sam ja pljuvala takve dame, one su se nama pametnima smejale, i još se smeju. Ništa drugo meni ne treba, sem da se osećam kao čovek. Ovo je zemlja za poltrone i beskičmenjake". "Ovde je, mislim, svakim danom sve gore i gore". Druga sam ispratila u Ameriku, koji je ostavio ženu sa detetom, pitam ga je l’ ti teško? "Bar neće moje dete morati. Da znaš šta radim ovde za ništa, otišao bih u Ganu da gradim branu od blata".

OVO NISU MOJE, ODVEĆ VAŠE REČI. Nema potrebe da komentarišem. Hoćete se bolje osećati ako vam kažem da nije Švajcarska zaslužna za moju sreću, nego ja? Hoćete se bolje osećati ako kažem da zaplačem kad vidim žito i na slici? Da ne sme ništa da me zaboli jer mi je jedini flaster život?

Sreća je ženskog roda. TA sreća. Prezent moliću. Meni za sreću trebaju stopala koja će postelju da mi greju. Slaba mi je cirkulacija. Meni za sreću trebaju čvrsta rebra koja će da mi drže srce u kavezu. Nezgodna sam kad popijem, a i lavica sam. Rebra su mi kavez. Mogu da budem šta hoćeš ali najčešće sam svoja. Izađite iz ljuštura koje vas ograničavaju i budite nečija dogma.
Ja sam pronašla sebe, znam šta i koga hoću u životu. Gde? Možemo i u Ganu da gradimo branu. Kad sam bila mala išla sam sa prijateljima da beremo višnje. 6din/kg. Najlepše leto u životu. Da sam srećna? Jel‘ to nisam smela da kažem? Mnogo nas je izgubljenih, uplašenih, kivnih, tužnih, sakrivenih i kloniranih. Ne merite svoje sudbine tuđima, ne perite obraz suzama, ne prodajte se, no se podajte tako da sačuvate rebra.
Mnogi ljudi su lepi, ako ih vidite lepima.

Molim te pozovi me na krštenje u Čačak, gledaću da dođem.