Buba u uhu: Po kantonu 19,3 Hrvata

Da počnem od kraja. Svi me pitaju šta mislim o fontani onoj halucinogenoj? Neonskoj? Džuboks? Za mene može "Daleko negde", ali ako može na veresiju, ne znam hoćemo li se sresti uživo. Iskreno, mislim da je sve što pričaju o vama (Srbima), istina. Shvatite to kako hoćete.

"Nacionalizam je tema do 300€ prihoda mesečno. Njima se servira ta karaoke priča. Kad plata pređe 500€, počinje razgovor o garderobi i kafićima. Kad pređe 1000€ onda je top tema zdrava ishrana, letovanja i zimovanja, a kad se popne na više od 3000€ onda prestaje svako palamuđenje. Ljudi onda pričaju o vremenskoj prognozi i o ljubavi". Eto, to mislim.

Ja sam među ovima što pričaju o vremenu i ljubavi. Ne mogu da se izvinjavam zbog toga. Volim sve ljude. Smatram da je u ljudskoj prirodi zaljubiti se u dušu. Duša nije obojena, nema religiju, nema čak ni pol. A nema ni pasoš. I toliko je lepa reč, na svim jezicima: Alma, Anima, Áme sur, Lélek, Seele, Soul, Duša. Nikada se ne treba igrati sa tako nečim ozbiljnim. Košta mnogo jer je nemaju mnogi, jednom kad je upoznate sa nekim, zna sama da ode kod drugog. Kad joj je lepo.

Letos sam u Grčkoj upoznala jednog oksimorona, brani svoj patriotizam sa recitovanjem himne Srbije. Ja zanemela. Ne što on zna himnu, nego što sam ja manji čovek jer ne znam. Ne znam stvarno. Ali sam nahranila mnoga usta dok je drugima dupe zevalo o otadžbini. I šta sad?

Nekad vas život stavi u situacije koje nisu vaša zona komfora pa morate da napravite kompromis. Ako ne morate, bežite što dalje od takvih ljudi. Ja se uglavnom pretvaram da sam Doroti iz Oza. Pomaže mi.

Na temu nacionalizma, ne znam ni ko je Mile Kitić, mislim čula sam za njega, ali to je to. Peva čovek. To znam. Ne znam kako izgleda. Bio jednom ovde u jednom hotelu, ujutro mi dolazi na kafu i kao "devojčice je l’ znaš ti ko sam ja?" htela sam da mu kažem verovatno neki pedofil kad ti ličim na devojčicu, al’ ne smem (maska je l’te). Ne odustaje on, kaže Mile Kitić. Reko, ja Tereza. I šta sad?

Tada pomislim kako sam bila srećnija kad mi je plata bila 22000, a dve sam morala da vratim poslodavcu. Da mi ne bude mnogo. Za kafanu i za more je uvek bilo. Sad pričam o vremenu i o ljubavi, napolju grmi i seva a ja sam slatka i simpatična. To je ono moderno "ne".

Nekada su trenuci koji se nikada nisu dogodili najvažniji u životu. Kao kad preskačete kozlić pa vam treba odskočna daska. Ti trenuci su ta odskočna daska, ništa se u životu ne događa dva puta. Isto kao što ne postoje dva ista skoka. Bitan je zalet. I želja.

Izglasale su glavešine u Bernu da godišnje može da dođe 500 Hrvata da radi u Švajcarskoj. Na 26 kantona, to mu dođe 19,3 Hrvata. Ja mu taman dođem onih 0,3, kad se izmiksa moja krv. Imam nešto nemačke, nešto mađarske i resto bunjevačke, tj. hrvatske krvi, al’ avaj, opet nema dosta radne snage. Moj/naš posao neće niko da radi. Ne što je nečastan, nego neretko nečist, psihički i fizički iscrpljujuć, zahteva se akrobatsko i glumačko znanje, i strogo je zabranjeno reći bilo šta drugo sem onoga što sagovornik želi da čuje. Sam posao može da obavlja i majmun, da se razumemo. Isto kao oni pacovčići što ih testiraju na šminke, kontam da već sami stavljaju maskaru u onom točku u laboratoriji, tako bih i ja neko majmunče naučila da nosi tacnu, Evo u Japanu već počele konobarice roboti da rade. Falićemo vam, videćete. Treba mnogo vremena da čovek nauči da se ophodi prema poslu valjano. Ne zaboravite, ni jedan šef nije srećniji od svojih zaposlenih. Niti jedan. Moj sigurno nije. Nikada ga nisam više ignorisala psihički. Sve čekam momenat kada će da izvrši intervenciju u vidu da me gurne u jezero preko puta. Nisam neautoritativna, niti flegma, lenja još manje, samo sam iznad. Iznad momenata koji su nebitni u životu. Posao nije moja pasija, niti sam udata za kafe mašinu. Kad mi neko kaže "da imam kafić ti bi radila kod mene kao glavna" dobijam epileptični napad. Ovaj gore je glavni. Ni ti, ni ja. Volim svoj posao, i radim ga sa ljubavlju. Nisam karijerista. Nego, štedim auru za ljude valjane, za ljude koji nisu tu, za ljude koji će doći, za ljude koji su sami sebe dostojni. Za ljude koji govore istine ne zato što poštuju mene, nego zato što poštuju sebe. Jer koga ćeš imati kad izgubiš sebe?

Mnogo toga se desilo od poslednjeg bloga. "Nemam vremena". Izgovor 21. veka. Nemam zaista. Da imam sekretaricu da joj diktiram svaki dan po malo, geronto sestru da mi pere kosu, ženu što mi kuva, i nekog da me masira (bez hepi enda) 3x nedeljno, bila bih bolja blogerka od Zoranahhh. Ali ona je bolja... Ja sam dosadna za ove danasnje tinejdzerke. Putujem samo u glavi svaki dan, ona menja meridijane kao ja životne planove. Mada, i ja sam nomad večiti.

Trenutno razmišljam gde da odem, da ima interneta (jer, zavisnik sam), da nema ljudi, da je prelepa priroda, toplo, i da mogu da fotografišem ceo dan... Kupila sam šator, samo treba neko da ponese vreću za spavanje. Jeste li nekada razmišljali o tome kako neki ljudi imaju moć nad vama? Jeste? Eee Te ljude treba da povedete sa sobom na put. To su posebna bića jer ste ih vi učinili posebnim, kad ih zagrlite osećate njihove otkucaje. Osetite njihovu moć. Emocije im nisu dresirane i ne plaše se momenata koji se nisu dogodili.

Samo se to računa na kraju dana.

P.S. Već 14 dana se budim svako jutro u 06.53h, a ne moram. Protiv svoje volje. Umorna. Ne preterano srećna zbog toga. Molim sve koji imaju veze sa vračkama, vudu magijom i ostalim potencijalnim uzrocima mog buđenja učine da to nestane i da mi vrate san. Demoni Stop. Nije smešno.