Buba u uhu: Desperate times - desperate measures

Subota, 10. 10. 2015. godine, negde između 1 i 2 ujutro

Kirbaj, ovoga puta švajcarsko tle. Poenta ista. Ringišpil, iće, piće. Doduše, ovaj švajcarski nema mecu.
 
- "Tereza ja sam čuo da si ti neosvojiva tvrđava, jel to istina?"
- "Prvo, ko si ti? Drugo, otkud te fore iz prošloga veka? Treće, ne vuci me za rukav, ruku ću ti iščupati."

Ne mogu a da ne prestanem da se čudim, i divim istovremeno ljudskom idiotizmu. Niti sam neka prep**ka, niti sam borac za ženska prava, niti šovinista. Međutim, odbijam da provedem pola večeri slušajući monolog zvan "zavođenje". Može da me odvede samo da najbližeg izlaza - EMERGENCY EXIT.

ODAKLE IM PRAVO?! Odakle im pravo da smatraju sebe iznad svih, sebe superiornog, sebe savršenog. Jedno je biti iskren, a nešto sasvim drugo, biti kulturan, znači poznavati granice. Ne možeš, ne možeš, ni u jednoj državi, ni u jednom klubu, ni u jedno doba dana da mi dođes i bez, ni zdravo ni ćao, da pitaš kada ćemo da se smuvamo. Ja sam potrošila već 150 franaka da se napijem i sad si me otreznio u sekundi. Baš me ljuti to. Ili, zašto ti nemas dečka? Nemam. A zašto? Zato što je poslednji zanimljiv primerak prošao ovde kada su Jevreji tražili tuševe kod čika Adolfa. A šta da mu kažem?! Šta? Šta reći jednom "muškarcu" koji flertom podrazumeva verbalno mučenje, verujem obostrano, koje njemu pričinjava izuzetan napor, iako je trajalo nepunih pola sata. Ni ti i ja, ni ti i bilo koja druga, veruj mi na reč. Ostaćeš sam. Nisam, života mi moga, nisam posebna, niti frigidna kuc*a, ali da li je stvarno samo to što je ostalo? Hoćeš-nećeš, prvi, drugi, treći put, prodato. Prodato devojkama bez imalo mašte, dostojanstva i bilo kakvog cilja u budućnosti. Jeeeeste, smuvaćemo se, a ja ću našoj deci posle da pričam, znate, mama i tata su se upoznali na kirbaju i mami je on toliko bio dosadan, ali opet, bili su i drugi, pa je mami bilo žao, ali bili su i drugi, pa je onda ipak ostala sa tatom jer se činio dobrim čovekom. I bio je mrak pa se nije videla tetovaža Čiča Draže na vratu. Onih pola sata. Mama je prvo mislila šta da radi, mlada je... Ma važi.

Ne znam gde je nestao onaj divni flert očima, ono iščekivanje, smešak, ono kad čitavu noć ne progovorite ni reč, a sve ste rekli. Ono kad si još uvek trezna ali znaš da ćeš čim krene alkohol venama da budeš sa njim. Žene uopšte nisu komplikovane kao što vi, dragi moji alfa mužjaci, mislite. Ona neće da bude neosvojiva tvrđava. Neće. Ona hoće da bude tvoja, ona hoće da je osvojiš, pokaži joj pripadaš, i vajs versa. Sad je ovo kao rasprodaja. Desperate times - desperate measures, očajna vremena - očajne mere. Hoćeš-nećeš? 10 sekundi... odeeeee...

I nije mi što je otišao, neka je, nego mi je što će kod sledeće da mu upali, i ona će ujutro rano da piše u Bravo - rubrika pitajte lekara: sinoć sam sa jednim momkom pila iz iste čaše do ujutro. Jesam li trudna? Jesi. Glupost se koti.
Nije lakše ni ovima u vezi. Pričam u tu istu subotu sa jednom našom curom, u vezi je sa Švajcarcem već tri godine. Ona ima 20. Sirota. Lepa kao lutka, dobra kao hleb. Pitam ja nju kako funkcioniše jer je ona tako čila, vedra, otvorena. A on, pa Švajcarac. Da se razumemo, ja ih obožavam, ali su jaaako dosadni. Da ne bude zabune, u daljem tekstu isključujem umetničku slobodu i prenosim tekst u celosti.

- "Ja njega jako volim, i divno nam je zajedno, volela bih i više da sam sa njim, ali on neće".
- "Kako to misliš?"
- "Pa on bi da se manje viđamo, umoran je često."
- "Pa svaki dan se viđate?"
- "Hahahaha, neee. Sredom i petkom 2 sata i nedeljom 3 sata."
- "I to tako već tri godine? I on je umoran? Razumem, da."

O spontanosti Švajcaraca imam još samo nešto da dodam. Danas je 15. oktobar i ja idem na firminu proslavu Božića zakazanu za 18 sati. Ne bih ništa više dodala.
Za 5 godina je čeka ovaj antihrist što je plivao za časnim krstom. I udaće se za njega. Garantovano.
Ovaj blog posvećujem mojoj S, mojoj Sanji! Zato što zbog nje još uvek verujem u ljubav kakvu poznajem.
Ljubav se piše malim, a velika je kao srce.