Buba u uhu: Na psu rana, na psu i zarasta

Moja Švicarska oproštajna žurka bila je zaista holivudska. U malom. Sve što treba da bi jedna žurka bila obećavajuća. Bilo je silikonuša, Ferarija, šampanjca, i tepih (rozi, ipak), i jedan seoski reper. Jack the repper, mladi Bosanac u usponu, Safet. Biće zvezda jednoga dana, ljubi ga Tereza u one plave okice. Samo da malo manje puši one trave, siromah pomeša već i dane u nedelji.

Uglavnom, ja zadovoljna odzivom. Bilo je oko 200 ljudi koji su došli da me ispoštuju, što "naši", što Švajcarci. I neka mi neko još jednom kaže da ovaj alpski narod nema srca. Jesu malo debilan narod, priznajem, ali prihvati to. Isto tako kako je on tebe prihvatio sa sve Ćanom i Rahimom pod pazuhom. Pitanje je kako bismo reagovali da nam svaki dan dođe u selo jedan novi Švajcarac. Još bismo i bele sokne na sandale počeli nositi, ili, ne daj Bože, stekli radne navike.

Najsimpatičniji na večeri mi je bio jedan dečkić iz Đakova, Ivan. On mi je celo veče pevao pesme Tome Zdravkovića, umemorisao u google map rutu Đakovo-Sombor i obećao da će me jednom posetiti. Nedostajaće mi naši dubokoumni razgovori nedeljom o muško-ženskim odnosima, u kojima je često Ivan bio u pravu, na moje sveopšte iznenađenje. Inače, on je jedini koji je pratio moje blogove tamo. Drugi ih nisu razumeli. I to ne zbog jezičke barijere. Večeras ću da pijem za Ivana. Tako je prošla moja oproštajna subota, u zagrljajima, alkoholu i suzama. Da su me upola toliko grlili kao to veče nikada ne bih ni otišla. Oproštajna nedelja nije bila toliko emotivna. Krpa, mamurluk i ja. To mi je bio poslednji dan da očistim stan do savršenstva, da bih dobila depozit za stan nazad. Znala sam da sve mora da bude savršeno perfektno čisto, jer za svaku glupost daju penale u vidu franaka. Uostalom, nisam neka aljkavica koja ne ume da očisti stan. Barem sam tako mislila. Očistila sam sve, od plafona i roletne do dovratka i otišla na konak poslednji put u mojoj zgradi gde sam, pored kuvara Radeta iz Jagodine, bila jedina netamnoputa. Kaže Rade mora i on da beži, postalo je mračno.

Ujutro, 5 sati, spuštam stvari, prelazim još jednom čitav stan, usisavam podrum, ribam poštansko sanduče. Da je došla Horaciova CSI ekipa ne bi pronašli ni jedan otisak koliko sam oribala sve. Kombi je došao po mene, sve je spremno. Čekam čuvara zgrade da obavi kontrolu stana i kad on potvrdi da je OK, gazda dolazi sa depozitom. Da se razumemo, nisu milioni u pitanju nego bespotrebno protokolisanje zarad deranja kože sa leđa. Nisam imala nikakvu tremu jer je stan bio bombonica, ali ovo mi je bilo prvo prisustvovanje protokolu stana u Švici. 10 godina života mi je oduzelo. Ponavljam, ne zbog para, nego zato što je moja psiha već bila u Srbiji, i ova tortura je samo potvrdila moju odluku o odlasku. Čovek je uključio ringlu i štopericu i merio za koliko sekundi će da se ugreje na 60 stepeni! Pa nisam je*eni električar! Spuštao je i podizao roletne 10 minuta različitom brzinom i kontinuitetom da ispita težinu pada! Napunio je kadu i merio pritisak odvoda! Malo mi je falilo da ga udavim u istoj. Moja jedina sreća je što sam znala da u stan ulazi azilant pa sam mu ostavila neke neophodne stvari, i to mi je bio kao, plus za humanost. Uglavnom nisam dobila ceo depozit nazad, odbili mi za pločicu na podrumu što je malo okrznuta, ali nisam marila, moje jedine misli u tom momentu su bile: "Run Forest, run for your Life". Sedam u kola, vozač pušta Peđu Medenicu - "Dođeš mi u san". Krstim se. Što se mene tiče već sam kući.

Nakon nekih 15 sati opuštene, nadasve prijatne vožnje stižemo na Horgoš. Ja i dalje euforična kao i u 5 ujutro. Nisam se videla u ogromnoj "Zafiri" od stvari.

Pita carinik:

- "Gde je Tereza?"

- "Tu sam!", rekoh, "između štampača i nutri bulleta."

- "A kakve su ovo stvari Tereza?"

- "Pa lične, selim se kući. Zauvek."

- "Zauvek?"

- "Zauvek."

- "Pa ti si luđa nego svi mi zajedno, hajde srećno!"

- "Znam, hvala!"

Došlo mi je da ga izljubim kako je čovek objasnio sve.

"Lud je samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine."