Buba u uhu: Veni, vidi, blefarospazam

Moderna tehnologija je vrana koja je iskljucala strpljenje. Lešinar koji napada sve što ima puls i smart phone, bez griže savesti, bez preuzimanja svesti o nuspojavama. Bajke o golubu pismonoši, koji sem pisma stvara osmehe na licu, zamenile su sekunde u mreži, nedostatak pažnje, promišljenosti, baterije i wifi konekcije. Čak se i ja slabo sećam pisama kao takvih. Kad sam bila mala dopisivala sam se sa nekom teniserkom iz Beograda i sa nekim dečakom iz Crne Gore. I zaista se uživalo u tom čekanju, ritualima slanja, kao i svakodnevnog provirivanja u poštansko sanduče. Sad ga kunem u prolazu, otvaram jednom u mesecu, kad dobijem platu. Pre dve godine sam poslala pismo. Bio je lep osećaj. Ali je bilo bolno pismo. Nikada mi nije odgovoreno. Nisam ni očekivala odgovor. Kada su nastali telefoni, slanje ljubavnih izjava, bilo je prvo samo u mreži. Pošto sam bila četvorka, nisam mogla sebi da priuštim da mi se dopadne neko iz Karićeve (063) mreže. Čak i tada, u počecima sms manije, trebalo je čekati. Sećam se nekada, posle 24 sata odem do njega i kažem mu, poslala sam ti poruku. I onda mi on posle 48 sati odgovori, "dobio sam poruku". Teško je reći da sam bila Ana Karenjina 21. veka, moja priča bi stala u dva pasusa. Ćerali smo se dok je moglo, mučili sami sebe, bili najbolji drugovi, delili novine svako jutro, rešavali ukrštene reči, kuvali zajedno. Romantika, a? Ma, šalim se. Ja ne znam da kuvam a on i kafu sprema u mikro talasnoj. Mene dečaci ne mogu da povrede. Kod žena je ovako, uvek postoji taj jedan muškarac koji vas je sjebao, ili kojeg ste vi sjebale. Sve ostalo je karma.

Sve nešto mislim da sam postala normalna, valjda nisam, u pm. Išla sam danas na planinarenje i kako nisam bila dostupna, uživala sam u svom "offline" danu. Da se razumemo, ako je neko žešće ovisan o telefonu, ta sam, ali ne u svrhu da maltretiram ljude nizom beskonačnih, besmislenih, ispraznih pitanja. Ako i nekoga maltretiram, to može biti maksimalno jedna osoba. Da, TI. Znam da sam neumorna. Ali ne zato što mi je dosadno ili zato što želim da znam sa kim piješ kafu u vreme bez kofeina? Proći će, sve prođe. Ne znam koji je vremenski limit za neuzvraćenu ljubav?! Strpi se. Ja, kao moderna majka Tereza, gledam da pazim šta i kad govorim, onima kojima poklanjam svoje vreme. Tako već nedeljama molim, meni ljude bitne da ne budu tako misteriozni sa tim "seen", (nesin), jer neću da uznemiravam nikoga, i volim da znam da je tu kad pišem. Lakše mi je. Ja nikada nisam sakrivala svoj online status, kad zaglavim do 5 ujutro, volim da svi zainteresovani za moj bioritam znaju da spavam, da sam lomila uz "lažu da vreme leči sve". Volim kad me šef proverava i onda vidi da me nema već dva dana na whats app-u, misli ja svetica, kad ono ja se ne skidam sa vibera. Nikada mi nije smetalo što me ljudi "vide". Ali nikada nisu ljudi bili tako radoznali... Razmišljam ko je lud, ja ili neko drugi? Počinjem da dobijam epileptične napade od pitanja "što ne spavaš?", "još si budna?", "već si ustala?", ili kad me neko vidi sa balkona na ulici i pošalje mi poruku (eeeej, porukuuuu), "gde ideš?"... Je*ote! Ili najbolje mi je ono kad posle "viđenja" ne odgovorim, i onda rafal upitnika, čuđenja, očenaša i alahu akbara... Čekaaaaj, čekaaaaaj. Mrzim telefone, mrzim ih. Ne grle a sve hoće da znaju i da pokažu svima. "Niste dugo postavili slike, želite li to sad da uradite?" - sikter more. Deaktivirala sam i Siri. Počela je sama da mi se javlja. "Kako mogu da ti pomognem, Tereza?". Ti Siri, nikako.

Igra mi levo oko već 10 dana i to me užasno nervira, kontam nije dobro. Guglam, u Kini znači nesreću, i Indiji sreću, na Balkanu muž mi se neće vratiti iz rata! Zapravo, to je neki tamo blefarospazam, koji može biti prouzrokovan manjkom magnezijuma ili hronični umor gledanjem u ekran?!?! Što ste me videli, videli ste me. Saw. See. Seen.

Veni, vidi, blefarospazam.