Ja ili neko drugi

Da mi je neko rekao da će mi najveću sreću sa mojih 29 godina doneti "Dormeo" madrac-prostirka, ne bih mu verovala. Ali ljudi moji, ko ono izmisli, treba mu dati Nobelovu nagradu. Moram priznati da nisam verovala onoj baki gastarbajterki na reklami. Ko se još budi sa osmehom u 70-oj godini u Srbiji? Ali kaže da je bol u leđima je nestao. Kud svi tu i mali Mujo. Naručim ti ja to čudo, reskiram 100 franaka i evo već drugi dan kasnim na posao. Ne mogu ustati sa tog divnog čuda. A imam "tek" 29 godina. Nadživeću Kraljicu ako nastavim ovim tempom.

Bilo je to divno nedeljno popodne u Brunnenu. Ptičice su cvrkutale, sunce nas je
umivalo svojim zlatnim zracima koji se odbijaju o Alpe... Stoooopp! Ne, ne pišemo bajke danas. Mrzim nedelju, oduvek, ne samo od kad sam u gastronomiji. Nedelja je dan kad je pola nacije mamurno, a druga polovina kuka što je sutra ponedeljak. Od mog dana nedeljom može
biti gore jedino stjuardesama. Ako mi još neko kaže kako je to divan posao šutnuću ga. Šta ima divno u konobarisanju na 12km visine? Saosećam sa njima zaista. Meni kad dopi*di ja makar pobegnem u kuhinju na minut. Gde oni da odu, da iskoče iz aviona?

Prošle sedmice sam pisala o promenljivosti karaktera u zavisnosti od nacionalne
pripadnosti...  Ostala sam dužna jednu studiju o Aramejcima, đavo im sriću odnija, što kažu došljaci u mome kraju. Izgledaju kao pećinski ljudi, crni su, dlakavi, svi imaju jaku crnu kosu, onako Samsonovski. Za žene ne znam, nisu baš naučene da izlaze iz kuća. Čuvaju ognjište. Nivo inteligencije im je takav da me je šef jednog od najvećih salona automobila u kantonu pre nekoliko dana pitao na koju stranu koverte se piše primalac? Ne znam, možda i nije do inteligencije nego čovek živi u "smart" eri. Još jedna zanimljivost. Svi su teški zavisnici od kocke. Do te mere, da sami sebi prave petogodišnje zabrane kockanja u Švajcarskoj. Tu postoje dve idiotske konstatacije: 1. Zabrana košta 5-6 hiljada franaka, i pošto je sprečen da kocka u Švajcarskoj ide na italijansku, nemačku ili austrijsku granicu. Moj gazda noćas otišao u Bregenz u Austriju, a Merkelova u međuvremenu napravila fajront Sirijcima. Bojim se da mi gazdu ne pomešaju sa masom. Naime, njegova prapostojbina jeste Sirija. Zbog silnih ratova oni nemaju više svoju zemlju (Aramejci). Zaboravila sam drugu idiotsku konstataciju. A to je da zbog zabrane legalne kocke, cveta biznis ilegalne, po ćumezima i podrumima "čestitih" kafana. Tu stupa na snagu bratsvo i jedinstvo Balkana. Sve komšije iz 90-ih plus po koji Turčin se kockaju po dva-tri dana, ili dok "ne budu u plusu". Dilerke za stolom su po navici, mlade bosanke, koje se razmenjuju na svaka tri meseca zbog pasoša. Dovoljno je reći da zarađuju u toku jedne noći kao ja za dve nedelje, ili vi u Srbiji za tri-četiri meseca.

Moram da napomenem, da uprkos lenjivosti koja se graniči sa invaliditetom, zavisnosti od kocke i prilično primitivnog shvatanja života, imaju dobro srce. Više nego dobro. Loši su sami za sebe, za druge ne. Meni su dragi. Jako.

Sve to što sam ja ovde izgubila, bila je moja, loše-dobro bačena kocka. Stavila sam samu sebe na "13 crveno". Igra je trajala nepune 4 godine. Dok je igrača, traje i igra, zar ne? Ja sam prekinula ovu igru. Game over. Ko je pobedio? Kako to često biva - niko. Bolje rečeno svi su izgubili. I Mala Bunjevka, i Švajcarska.

Ovaj Lesi se vraća kući. To be continued...