U grotlu derbija - sve ključa nedelju dana ranije

Mnogi kažu da derbi počinje onog trenutka kad izađete iz kuće i krenete ka stadionu. Greše, derbi počinje bar nedelju dana ranije. Uzavrela atmosfera se oseti na ulicama Beograda ali i drugih mesta u Srbiji sa prvom stranicom Sportskog žurnala i prvom ispijenom kafom ponedeljkom, dok prekim pogledima "sečete" simpatizere i navijače suprotnog tabora koji sede za susednim stolom. U manjim varošicama poput Apatina nije toliko napeto, svi se međusobno poznajemo, vlada neko relativno zdravo rivalstvo, koje se završava eventualno nekim povišenim tonom, svađom koja kulminira zajedničkim ispijanjem piva, nikako "skakavcima", "bokserima" i razbijenim glavama. Neki pošteni i časni dođoši naseliše ovu pitomu vojvođansku ravnicu pre mnogo godina i prenesoše dobre gene na mlađe generacije. Postoji ta večita dilema u gradu piva, skoro jednako večita kao i sam derbi, koja se nekako po pravilu aktuelizuje baš onog ponedeljka koji je spomenut u prethodnim redovima, da li je Apatin crveno-beli ili crno-beli grad. No, tu se ne razlikujemo od ostatka Srbije.



Elem, umesto klasične novinarske razrade i analize fudbala, siguran sam da će poneka derbi iskustva jednog Delije pomoći generacijama koje dolaze da shvate šta je derbi. Fudbal je za mnoge samo igra, i tako treba da bude. Ipak, praksa pokazuje sasvim drugačije stanje. U svakom slučaju, čuvajte se lepi moji, onda kad odlučite da postanete deo ovog fenomena.



Beše to 1. april 2006. godine. Autor ovog teksta je put stadiona Jugoslovenske narodne armije pošao sa još četvoricom drugova na 126. po redu Večiti derbi. Nije bilo neke posebne organizacije kod apatinskih Delija i Grobara taj dan, pa smo se u odnosu snaga 3:2 za Delije "potrpali" nekako u crvenu Zastavu 101 i uz pivo krenuli ka Beogradu. Dan idealan, sunčan, za fudbal kao stvoren, ali predigra nikakva, a predigra je prijatelji mnogo važna. Tihi bojkot, rat klubova sa savezom, zabrana unošenja zastava na stadion. Grobari su dakle najavili bojkot, Delije takođe, uz komandu da se dođe na stadion ali da na poluvremenu svi izađu sa severa. Naređenje se mora poštovati. Došli smo nekako do Novog Sada, uključili se na autoput, stali negde sa strane na predah, kad je đavo rešio da dođe po svoje. Tri autobusa puna Firmaša staju pored i kreću ka nama. Inače, Vojvodina je tog dana igrala na Karaburmi protiv OFK Beograda. Nekako smo se ugurali nazad u auto, ali bilo je kasno. Znam samo da sam jednom rukom držao vrata da nas ne izvuku iz auta, a drugom štitio glavu. I nisu nas izvukli, tukli su nas momački, ali smo se i mi junački držali i uspeli nekako da pokrenemo ono što je ostalo od našeg Stojadina i potražimo pomoć 2-3 kilometra kasnije. Ono posle nije toliko interesantno. Uglavnom, njih su tri patrole pratile do stadiona, a mi... Vlasnik automobila je hteo na derbi ali je ipak odlučio da odveze auto nekako do Bačkog Jarka na servis, jedan od kolega je krenuo sa njim, a ostatak ekipe je, ipak, otišao na derbi. Sećam se da sam izašao na autoput i stopirao, stao neki "zemara" s kamionom, vozio raspale stare gume negde u Veliku Planu, Kragujevac, Raču, tako nešto. Ostavio nas na Autokomandi, mi otišli na derbi, navijali 45 minuta, podržali bojkot i vratili se busom u Apatin. Utakmica je završena 0:0, ako je to uopšte bilo bitno.



E to vam je taj derbi, ko to nije osetio, teško da može razumeti ove redove. I takav kakav je, i sa ovakvim iskustvima, i u ovakvim društvenim okolnostima sigurno staje rame uz rame sa najvećim svetkovinama fudbala poput onih u kojima u Buenos Ajresu učestvuju River i Boka, u Rimu Roma i Lacio ili u Stambolu gradu Galatasaraj i Fenerbahče.



Kroz glavu mi prolaze još tri-četiri derbija, a bio sam prisutan na deset i "kusur" u poslednjih 12-13 godina. Čini mi se da je u pitanju bio novembar 2009. godine. Izlazim sa železničke stanice, napolju kiša, hladno, ja u nekoj košulji i tankoj jakni, trčim Nemanjinom ka Slaviji, kasnim, psujem sebe što sam prethodne noći spavao samo par sati. Stižem Bulevarom oslobođenja do Autokomande, ulazim u Ljutice Bogdana, blizu sam Marakane. Tu od zgrade SD Crvena zvezda vidim da je i dalje velika gužva ispred stadiona iako derbi samo što nije počeo. Dolazim gore, na severu već šou, počela utakmica, razvila se neka šetalica, koreografija, kad smo je spustili, Partizan je već vodio 1:0. Dijara ga je "spakovao" već u početnim munutama meča, na jugu bakljada, šutka, ludilo. Gotivio sam tog igrača, iako nam je mnogo puta zagorčao život, ali je bio skroz dobar lik. Pravi špic, ćuti i daje golove, to mu je posao. Partizan je tu utakmicu dobio 2:1, bili su mnogo bolji tim, sa pomenutim Dijarom, potom Moreirom, Kleom, Ljajićem, Raćom Petrovićem... Ma za klasu ispred nas.



2007. godine su nas pobedili na Marakani iako smo imali "milion" bodova više te sezone. Igrali smo užasno, 4:2 su dobili, njih je vodio Đukić, nas Bajević, a sa te utakmice se pamti izjava Lole Smiljanića kako su sve zatvorili ovde i kako Zvezda treba da uzme titulu ako je nije sramota. Vratili smo im u plej-ofu dva meseca kasnije, sećam se da je Basta pogodio Purovića u "trepavicu" za 1:0, a mene neki lik patosirao u ekstazi. Završio sam pet redova niže posle tog gola.



Ipak, omiljeni mi je bio 143. derbi 2012. godine. Marakana skoro puna, 45.000 duša. Vodio Partizan na poluvremenu 1:2, "ubili" nas Mitrović i Lazar Marković. U drugom poluvremenu Milivojević dao golčinu sa 25 metara, a posle Milijaš glavom (verovali ili ne) za konačnih 3:2. Ludilo! Tad nisam bio na severu, već na istoku, ali sam skoro plakao posle utakmice. Ovi dole su "preorali" teren, za ponos do neba.



Ukoliko imate u planu da istražujete fenomen večitog derbija, ne pokušavajte to uz Youtube snimke utakmica, golova, bakljada ili koreografija, iako je ono što ćete videti na vašim monitorima zaista tako. Ako hoćete adrenalin, ako želite da osetite sve ono što derbi nosi, pravac na stadion. Pravac na Marakanu u subotu od 18 sati. I ne zaboravite da je ovo ipak samo igra, mnogo dobra igra.

(Autor: Rajko Bošković)